Svetska premijera "Sunčanog udara" ("Sunčanice") Nikite Mihalkova , po motivima proze ruskog nobelovca i antikomuniste, Ivana Bunjina , održana je u Beogradu, tačno negde na liniji vekovnog političkog razdvajanja Evrope i Azije, u "Sava centru", sinoć u 18.30 (ovako neuobičajeno rano zbog vremenske razlike, pošto je tada u Moskvi već pola devet uveče).


Tuga, suze, aplauzi, ozbiljna razmišljanja na temu naše i ruske malo je reći tragične sudbine, a Nikita Sergejevič Mihalkov za vreme odjavne špice uživo na sceni, sa kozačkim Kubanskim horom, peva (još malo pa dva veku staru) romansu "Ne dlя menя pridёt vesna" ("Ne dlя menя cvetut sadы, V doline roщa rascvetaet,Tam soloveй vesnu vstrečaet, On budet petь ne dlя menя..."). A nakon toga drži srceparajući govor najiskrenije ljubavi prema nama, ljubavi koju mi, verovatno, ni ne zaslužujemo, ovakvi, niti je osećamo, toliku, prema samima sebi i svojoj Otadžbini, da bi, na kraju sve neočekivano završio starom RUSKOM CARSKOM HIMNOM "Bože, Carя hrani!", uz njen zaista dirljiv opis ("To je, moja srpska braćo, pesma koju su znali i iz duše pevali svi oficiri koje smo gledali u mom filmu, oni čijom se sudbinom ovaj film bavi") i nadu da će ona odigrati u ovom vremenu ulogu koju nije imala priliku do sada. A kada to kaže sin čoveka koji je napisao sve verzije nekadašnje sovjetske i sadašnje ruske himne ("Rossiя, svящennaя naša deržava..."), Sergeja Vladimiroviča Mihalkova (1913-2009), onda je to zaista tako.


Takve stvari se ne mogu doživeti dvaput u životu. I zato mi je krivo svih onih koji nisu imali prilike da odgledaju ovu premijeru i dožive sve ovo o čemu pišem. Da nije bilo mojih prijatelja Dušana Savića i njegove Marine, ni ja ne bih bio tamo, niti bih video "Sunčanicu" (toliko o ruskoj "taktici i strategiji" u Srbiji i o spiskovima njihovih "prijatelja", koje koristi ambasada RF, ali da ne kvarim sada utisak opisom stare boljke svih ruskih predstavništava i dosadašnjih predstavnika u našoj zemlji)...


Na premijeri su se skupili stvarno najrazličite ličnosti: od samih Rusa (na čelu sa ambasadorom Čepurinom) i svima poznatih ljubitelja Rusije (E. Kusturicom, D. Savićem, J. i I. Žigon, Đorđem Marjanovićem, Radmilom Karaklajić), državnih predstavnika (na čelu sa T. Nikolićem, K. Udovički, A. Vulinom, Z. Mihajlović, A. Jokićem), brojnih ruskih saradnika i prijatelja, filmskih radnika i prijatelja srpskih učesnika u "Sunčanici" (ne samo glumca Miloša Bikovića, već i reditelja druge ekipe Stanislava Popovića i glavnog montažera filma Svetolika Miće Zajca), brojnih ljudi iz medija, kulture i marketinga (V. Lalićem, M. Marićem, M. Rajević-Savić, R. Zelenovićem, B. Stajkovcem, R. Bajićem...), pa sve do izgleda obaveznih "gradskih faca" i dovoljno upornih likova koji su uspeli da se na licu mesta snađu za karte ili propusnice i ipak nekako uđu na projekciju (i mali koncert Kubanskog kozačkog hora u holu "Sava centra" nakon toga).



Premijera je organizovana u Beogradu, jer su baš ovde na velikodušan i bratski način primljeni preživeli među oficirima "belogardejske armije" posle građanskog rata (o kome govori "Sunčanica"), a mnogi među njima su i sahranjeni ovde (od barona Vrangela i generala Aleksejeva, pa do bezbrojnih kapetana, majora i pukovnika ove junačke, mučeničke vojske). Sledeća stanica je Sevastopolj i, uopšte, Krim, jer se tamo događa radnja filma (u južnoj Rusiji je poginulo čak OSAM MILIONA RUSA U GRAĐANSKOM RATU CRVENE I BELE ARMIJE i neposredno nakon toga, a u periodu od Oktobarske revolucije pa do 1928. godine) i zato će film posle Srba gledati Rusi sa Krima. Pa tek onda i ostatak Rusije...


Inače, zajedno sa rediteljem i srpskim članovima filmske ekipe, bili su sinoć prisutni i svi glavni glumci, koji su stvarno fenomenalno odigrali scene iz života Rusije, sve od čedne bezbrižnosti i idiličnog života najveće svetske Carevine iz 1907. godine, pa do užasnih događaja iz 1920-te, neposredno nakon odlaska glavnine Vrangelovih trupa prema Carigradu (i, kasnije, prema Kraljevini Jugoslaviji).


Toliko o okolnostima i svemu onome što nije nevažno, ali ni najvažnije za priču o Bunjinovom i Mihalkovljevom "Sunčanom udaru".


Ivan Aleksejevič Bunjin je sigurno (uz Turgenjeva) najaristokratskiji pisac ruske književnosti. Kod njega je sve savršeno otmeno, superiorno, elitno, bez trunke ičeg primitivnog, banalnnog ili nedostojnog. Pisac i esteta savršenog ukusa, uzorni stilista, najmlađi ruski akademik, dobitnik svih nagrada za prevođenje i književnost još u najranijim danima, Bunjin je bio rođeni umetnik, sa neuporedivim osećajem za delikatne nijanse u ubedljivom ocrtavanju propasti, degeneracije i onog dugog i mučnog umiranja ruskog plemstva uoči Prvog svetskog rata i Revolucije. Uz sve to, Ivan Aleksejevič je živeo na Krimu i tamo se družio sa naviđenijim predstavnicima ruske "Dobrovoljačke armije", tako da je iz prve ruke, iz realnog stanja stvari, zapamtio i književno obradio neke od događaja iz te dve godine njegovog boravka među "beloarmejcima"... Kasnije je, preko Balkana, dospeo u Pariz, gde je i primio 1933. godine Nobelovu nagradu za književnost (uz ogromno protivljenje sovjetske vlasti), tamo preminuo i sahranjen...


Na našu sreću, veliki deo Bunjinovog opusa je preveden na srpski i ponovo izdavan baš ovih godina (pre svega trudom izdavačke kuće "Bernar" iz Beograda). Među drugim knjigama, možemo da čitamo na srpskom i pripovetku "Sunčanica" (pisanu u emigrantskom, francuskom periodu njegovog stvaralaštva), i kompletnu verziju čuvenog "Života Arsenjeva", i njegove "Tamne drvorede" (sa tačno 40 priča, po broju dana Vaskrsnog Velikog Posta) i genijalne "Dnevnike" (posebno "Proklete dane", o užasima Revolucije u Rusiji)...Toliko o onome kroz čije je iskustvo Mihalkov crpeo inspiraciju za svoj film.


A kada je reč o samoj "Sunčanici" u njenoj filmskoj formi, tu se stvari moraju gledati, bar po meni, ne kao kada je reč o bilo kom drugom filmu na ljubavno-ratnu temu (sa sve tragičnim završetkom i ljubavi i rata), već kao o U FILM ZAPAKOVANOJ PORUCI ZA NAS I ZA RUSE, U STRAŠNIM ISTORIJSKIM ISKUŠENjIMA KOJE DANAS PONOVO (po ko zna koji put u skorijoj istoriji i Rusije i Srbije) PROŽIVLjAVAMO. 


To je suština svega, a ne ono što bi ličilo na prost opis scena i situacija iz filma o ruskom oficiru, do kraja odanom svojoj zakletvi i Caru, koji se pred smrt, u crvenoarmijskom zarobljeništvu, s nostalgijom i nekom neopisivom tugom seća svoje nesrećne, romantične i strasne ljubavi iz predratnog i pred-revolucionarnog vremena DOK JE RUSIJA BILA CELA, NORMALNA I PRELEPA, idealno uokvirena hrabrošću i vernošću svojih oficira, strpljivom marljivošću radnika i seljaka i velikim usponom ruske privrede upravo tih godina (od 1907. do 1914-te). 


Umu neshvatljivi kontrast između neverovatne, idilične lepote predratnih godina i mračnih i krvavih užasa u koji je bačena ta ista prekrasna Rusija nakon ratnih iskušenja i kobne revolucionarne utopije - predstavlja jezgro Bunjinovske i Mihalkovljeve poetike, opisane "Sunčanim udarom". I kroz taj kontrast se sve vidi i oseća, unapred - do današnjih dana, i unazad - do onih trenutaka u ruskoj kulturnoj istoriji kada su na scenu stupili Marks (u filmu prikazan kroz priču opskurnog mađioničara) i Darvin (dat kroz fantastično režirane scene sa kapetanom u beloj uniformi sa zlatnim epoletama i klincem Jegorijem, koji duhovito i dečije-naivno komentariše da li smo ili nismo nastali od majmuna) i kada su boemi, kockari i pijanci ruske književnosti počeli da mir i spokoj realnog života nude i žrtvuju za neizvesnu budućnost njihove levičarske (pokazalo se, nakon Revolucije, demonski okrutne i po Rusiju tragične utopije). Junaci iz filma tako komentarišu i osuđuju Njekrasova za njegove stihove u kojima želi da "grudima probija i krči put ka boljem životu", da bi se, na kraju svih krajeva, taj opasni "idealizam" i odbacivanje svega realno-postojećeg pretvorio u ideološki dinamit kojim će za samo nekoliko godina biti kompletno raznesena čitava Ruska imperija, sva njena elita, njeni simboli i njen duh, čitav njen način života, njeni rituali i običaji, sva ruska Tradicija i njeno vekovno Predanje... To prepoznaju ruski oficiri (koji su se predali "crvenima", nakon njihove formalno velikodušne ponude da se "predaju i da im se nakon toga ništa loše neće desiti", nakon "objave opšte amnestije"), dok čekaju na odluku sovjetskih komesarskih vlasti hoće li ići kući ili biti pobijeni.


I to je ona najvažnija poruka i pripovetke i filma rađenog po njoj: da se nikako ne pouzdajemo u lažljiva obećanja sa neke tuđe (čitaj: zapadne i anti-otadžbinske) strane, već da sve, od sada pa zauvek - radimo i gradimo isključivo SAMI, SA SVOJIH DESET PRSTIJU, ZA SEBE I ZA SVOJU ZEMLjU, SVOJ ROD I SVOJU VERU.














Dosta je bilo - i Rusiji i Srbiji - opasnih eksperimenata, iza kojih je oduvek stajao samo tuđinski i antiruski (antisrpski) interes naših zajedničkih neprijatelja, poruka je što je prosto odzvanjala sa filmskog platna pred mnogima u sali, onima koji bi morali da se, što pre, duboko i ozbiljno zamisle o sebi i svojim postupcima kada je reč o predstavljanju Srbije i o odnosu sadašnje srpske vlade prema našoj budućoj sudbini (Rusija ili zapad, Bog ili đavo, Istina ili laž, prava ili samo privremena podrška).



I, još nešto, ovaj film očigledno i nesumnjivo PRIPADA DUHOVNOJ KULTURI i zato ima unapred ugrađenu "vertikalu" u sebi. Pokreće najvažnija, ona sudbonosna pitanja našeg opstanka i obnove, uspona i odbrane, ali i smisla (ličnog, porodičnog i nacionalnog) života. Time on odmah prestaje da bude uporediv sa ma kojim ...hm... srpskim filmom iz naše tekuće produkcije.


Osim filma i serije "Montevideo, Bog te video" i par srećnih izuzetaka te vrste, kod nas se sve događa na raskršću intelektualne (ateističke i ironično apatridske) i popularne (ulične, tinejdžerske i skriveno ili otvoreno nihilističke) kulture. Tamo kod liberalno-demokratskog, tržišno-kapitalističkog i jugo-kosmopolitskog OK korala...


Trebaće mnogo toga da se desi, da mnogo vode još protekne Volgom i Dunavom, Moskvom i Savom, da bi se nešto zaista promenilo kod nas, u ovoj odavno još okupiranoj i dezorijentisanoj nedođiji koja samo imenom ima neke veze sa stvarnom Srbijom (s našom Srbijom, onom koju su nam naši preci neodustajnom borbom, stvarnim rodoljubljem, besprimernim junaštvom i ličnom žrtvom predali u nasleđe).


Sve je u Božijim, pomalo i u ruskim i bar malčice (još uvek) u našim rukama.


Dragoslav Bokan